Aleksandar Kovačević

Gotovo 60 godina pregovora između različitih lokalnih uprava na teritoriji bivše Jugoslavije o teritorijalnim uticajima i infrastrukturi su relevantno iskustvo za tehnički dijalog između Prištine i Beograda. Najznačajnija poruka iz tog dugog perioda je da su (retke) odlučne spoljne intervencije u fizičku infrastrukturu imale snažan uticaj na uspostavljanje trajnih sporazuma i iskorenjivanje siromaštva, dok su dugi politički pregovori imali tendenciju da zanemare probleme siromaštva. Kada se uspostavi nova stvarnost, ljudi se prilagode, dok život lokalnog stanovništva, uz veće ili manje nesuglasice, postaje bolji a političke odluke lakše. Rešenje Tršćanske krize iz 1950ih pokazalo je taj efekat.

Kako zbog fiskalnih potreba tako i potrebe za međunarodnom pomoći, čitav region je potpisao međunarodne sporazume o klimatskim promenama (UNFCCC Pariski sporazum) i o energetskom tržištu (Ugovor o energetskoj zajednici), kao i integracijama u EU. Ovi sporazumi su praćeni investicionim pravilima i propisima, uključujući i Sporazum OECD-a o izvoznom finansiranju i propise o državnoj pomoći. Iako nije član UN-a, Kosovoje pozvano da se pridržava ovih sporazuma na osnovu  mandata UN-a i aspiracija regiona da pristupi EU, a posebno nakon Sporazuma o regionalnoj saradnji, koji su Priština i Beograd postigli 2013. godine u Briselu. Svi ovi sporazumi čine pravni okvir za tehnički dijalog i osnovu za eventualne postojane aranžmane.

Međutim, određeni broj ključnih međunarodnih sporazuma potrebnih za podsticanje ekonomskog razvoja još uvek nisu u potpunosti primenjivi na Balkan. To uključuje UN ECE protokole o prekograničnom zagađenju, prekogranični protok voda, upravljanje prirodnim radioaktivnim materijalima nastalim u tehnološkom procesu (TENORM), pristup moru i mnoge druge. Dalje, neki kritični aspekti kao što su prekogranični uticaji smanjenja gustine šuma se za sada ne vide, dok neki drugi (kao što su direktive EU o emisijama štetnih gasova koje su prikladnije za vetrovitu severnu i zapadnu Evropu, ali ne i za balkanske kraške doline gde jači vetrovi retko duvaju) nisu potpuno odgovarajući za ovaj region.

To ukazuje na neizvesnost u pogledu šireg pravnog okvira za bilo koji tehnički dijalog i održivost eventualnih sporazuma. Stoga bi bilo dobro da svi učesnici uzmu u obzir ukupni međunarodni pravni okvir i u potpunosti sagledaju dugoročne implikacije različitih tehničkih opcija.

Dok sve navedeno predstavlja pravno okruženje za tekuće pregovore između administracija Srbije i Kosova, tu je i fizička realnost koju treba uzeti u obzir. Sa kosovske visoravni i planina vode teku prema slivovima Jadranskog, Dunavskog i Egejskog mora. Masovni gubitak šuma na tom području utiče na vodni režim na većem delu teritorije Srbije. Budući da su na visokoj nadmorskoj visini, zagađenja (vazduha i vode) iz kosovskih termoelektrana (postojećih ili planiranih) koje koriste lignit utiču i na teritoriju Srbije i susednih zemalja članica EU. Isto važi i za srpska postrojenja na lignit.

Ovi efekti su dodatno pojačani klimatskim promenama. Tokom poslednjih 20 godina Balkan doživljava neke od najtoplijih godina u istoriji. Prosečne temperature su se povećale, a periodi padavina su znatno nestabilniji: ekstremne suše i poplave zamenjuju sporo topljenje dugotrajnog snežnog pokrivača.

Locirani na dnu kraških dolina, rudnici lignita sa energetskom infrastrukturom su nesrazmerno izloženi rizicima od poplava i ti rizici se uvećavaju. Kako se prosečan kvalitet lignita pogoršava širom regiona, područja otvorenih kopova se moraju proširivati, mora se kopati dublje i ispumpavati više vode, uz angažovanje više infrastrukture za istu proizvodnju energije. Pravni okvir i fizička stvarnost zajedno utiču na komercijalnu vrednost prirodnih resursa, geoloških resursa i teritorije.

Ovakve interakcije su evidentne i u transportu. Iako neke primorske zemlje priznaju Kosovo kao nezavisnu državu, one nisu u obavezi da mu obezbede nesmetan pristup moru, pošto se odgovarajuća Konvencija UN ne primenjuje. To bi mogao biti prostor za primenu propozicija EU. Čak i ako se uzme u obzir Konvencija o pravu mora, raspoložive luke i železnička infrastruktura imaju malo toga da ponude. Iz druge perspektive, nefunkcionalni železnički sistem i nefunkcionalno upravljanje teretom u Beogradu ne pružaju mogućnosti za međunarodnu trgovinu  privrednim subjektima sa Kosova ili Srbije i ostatka Balkana u slivu Dunava. Bez obzira na to koliko su trgovinske politike i carinski režimi ambiciozni, malo se postiže čak i uz dramatične političke intervencije. Ovakve okolnosti doprinose dugotrajnom siromaštvu, ne samo u Srbiji i na Kosovu, već i na većem delu Balkana.

To ima znatne političke implikacije. Sve je više prekograničnih sporova o upotrebi hidroenergije, zaštiti od poplava, prekograničnom zagađenju, energiji i trgovini. Koristeći istorijske podatke koji više nisu primenjivi, vlade i finansijske institucije su formirale sopstvene procene o investicionom potencijalu koja dodatno komplikuju ne samo odnose među njima, već i odnose sa lokalnim stanovništvom i ostatkom Evrope.

Kako stvari sada stoje, region će verovatno propustiti da ispuni materijalne obaveze iz niza međunarodnih sporazumai da ponese svoj deo tereta u borbi protiv klimatskih promena. Pre kraja ove godine, veći broj neuspeha, kašnjenja i nedostataka u ostvarenjumaterijalnih obaveza vezanih za klimatske promene, uticaje na okolinu, transportnu infrastrukturu i energetska tržišta, biće očigledniji. Balkan se može naći u sporu sa Evropskom unijom i većim delom međunarodne zajednice u situaciji rastućih fizičkih rizika i disolucije pravnog okvira. Region ponovo može postati sigurnosni rizik i to u daleko komplikovanijem kontekstu. Ako se to dogodi, okruženje za pregovore može postati komplikovanije.

Treba pretpostaviti da su stvarne odlučno preduzete spoljne investicije u masovno pošumljavanje, sprečavanje erozije, energetsku bezbednost, iskorenjivanje energetskog siromaštva i komercijalnu transportnu infrastrukturu, neophodni preduslovi za eventualne pomake u političkim odnosima na Zapadnom Balkanu a posebno između Srbije i Kosova. Pametno i odlučno preduzimanje održivih komercijalnih investicija treba da prevlada interese zasnovane na zastarelim očekivanjima i rentama. Samo kada (ili ako) relevantni akteri prihvate novu i održiviju infrastrukturu, kao i fizičke, pravne i komercijalne realnosti, može biti osnova za svrsishodnu raspravu.

Aleksandar Kovačević – Viši gostujući istraživač na Oksfordskom institutu za energetske studije (OIES). Ekonomista energije sa skoro 30 godina privatnog konsultantskog iskustva u radu sa institucionalnim (Svetska banka, UN, EC, USAID, IEA/OECD) i privatnim klijentima u Jugoistočnoj Evropi, Ruskoj Federaciji i drugde.

Članak je objavljen na sajtu European Western Balkans. 

Ovaj tekst je objavljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj je isključiva odgovornost Grupe za zagovaranje javnih politika Kosova i Srbije i ni na koji način ne predstavlja stavove Evropske unije.